Зубна плоча чељусти-која се обично назива „плоча чељусти“ или „облога чељусти“-је критична компонента-отпорна на хабање чељусти за дробљење. Састоји се од два типа: фиксна плоча вилице и покретна плоча вилице; материјал се дроби кроз међусобну компресију коју врше ове две плоче.
Плоче за чељусти се обично производе од материјала као што је -челик са високим садржајем мангана. Могу имати различите дизајне-укључујући сегментиране или закривљене профиле-и причвршћени су за оквир машине и покретну чељуст помоћу вијака или клинова. Када се једном носе, њихов радни век се често може продужити окретањем, заменом или заменом плоча.
Чељусне плоче су најчешће коришћени резервни делови у чељустима; уобичајена алтернативна имена укључују "плоче за зубе" и "облоге вилице".
Плоче чељусти унутар чељусне дробилице су категорисане у фиксне и покретне типове, служе као примарни елементи машине{0}}отпорни на хабање.
Плоче чељусти су дизајниране за употребу у чељустим дробилицама и сличној опреми за дробљење.
У зависности од специфичног модела чељусне дробилице, плоче чељусти су доступне у великом броју величина и спецификација.
Током рада чељусне дробилице, покретна чељуст-опремљена покретном плочом чељусти-изводи повратно кретање; ова акција ствара угао притиска у односу на фиксну плочу чељусти, чиме се камени материјал дроби. Сходно томе, плоча чељусти је једна од компоненти унутар чељусне дробилице која је најподложнија оштећењу (класификована као „део за хабање“).
Састав материјала зубне плоче чељусне дробилице директно утиче на њену отпорност на хабање, век трајања и ефикасност дробљења. Традиционални материјали се првенствено састоје од-челика са високим садржајем мангана-као што су ЗГМн13, Мн13Цр2 и Мн18Цр2-који поседују одличну отпорност на ударна оптерећења и супериорне способности очвршћавања.
Међутим, у одређеним условима рада може доћи до недовољног радног{0}}очвршћавања, што потенцијално доводи до убрзаног хабања плоча. Да би се побољшале перформансе, развијени су различити побољшани материјали: модификовани високо-мангански челик-који постиже модификацију или ојачање дисперзије додавањем елемената као што су Цр, Мо, В, Ти, В и Нб да би се повећала почетна тврдоћа и граница течења; Средњи-мангански челик-карактерисан нижом стабилношћу аустенита, који лако индукује мартензитну фазну трансформацију при удару, чиме се побољшава отпорност на хабање за преко 20% у поређењу са традиционалним челиком са високим{7}}манганом; Средњи{8}}нискоугљенични-ливени челик-који комбинује високу тврдоћу са одговарајућом жилавошћу да се одупре хабању при сечењу и ломљењу услед замора изазваног компресијом материјала који се понавља, што нуди радни век више од три пута дужи од челика са високим{11}}манганом; и биметални композитни материјали-као што су композити од ливеног гвожђа са високим-хромираним гвожђем и високо{14}}мангана или ниско{15}}легираног челика-који користе супериорну отпорност на хабање површинског слоја и високу жилавост основног слоја да би се постигла релативна отпорност на хабање преко 30%, побољшање од 0%.
Избор материјала захтева свеобухватно разматрање фактора као што су ударно оптерећење, тврдоћа материјала и механизми хабања. За велике-дробилице које су подложне великим ударним оптерећењима, модификовани или дисперзивно{2}}ојачани челик са високим-манганом је пожељан избор; за средње{4}} и мале-дробилице, где су ударна оптерећења релативно нижа, одабир средње-нискоугљеничног-легираног челика или високо-хромираног ливеног гвожђа/ниско{9}}композита нуди већу техничку и економску ефикасност. Приликом обраде тврдих материјала предност треба дати материјалима високе тврдоће. Ако је абразија при сечењу преовлађујући механизам хабања, избор материјала треба да даје предност тврдоћи; обратно, ако су пластична деформација или хабање од замора примарни механизам, фокус треба ставити на пластичност и жилавост материјала.
